Zašto izlečeni ćute: svedočenja pacijenata, strah i lična iskustva s Todiklarkom

Ono što je mene lično pogodilo jeste da se po nekom mom proračunu tek svaki peti izlečeni pacijent meni javi da se izlečio ili da mu se zdravstveno stanje znatno poboljšalo nakon terapije Todiklarkom, što znači da čak 80 odsto njih ne nađe za shodno da mi to saopšti, mada ne tražom nikakvu zahvalnost jer "neko to odozgo gleda sve". To je, nažalost, slika našeg mentaliteta u svim sferama našeg bitisanja pa i u lečenju najtežih bolesti. Ja najčešće čujem da se neko izlečio od ljudi koji mi se jave da uzmu Todiklark jer su o njemu prvi put saznali upravo od tih pacijenata...

Zbog svoje lične statistike napravio sam listu meni poznatih izlečenih ljudi ili onih kojima se zdravlje značajno poboljšalo za poslednjih petnaest godina i svrstao ih po delu tela, odnosno organu na kojem se pojavio karcinom, sa namerom da izaberem po jednog od tako svrstanih bivših bolesnika i s njim snimim video gde će oni ispričari u kameru bez mog mešanja i sugerisanja svoju životnu priču i način lečenja. Većina njih koristili Todiklark uz terapiju klasične medicine, a samo par posto njih se usudilo da se leči isključivo Todiklarkom na sopstvenu inicijativu, bez moje sugestije, pošto sam svima na njihovo pitanje šta preporučujem da koriste u lečenju odnosno da li samo Todiklark ili Todiklark uz zračenje, hemoterapiju ili imunoterapiju uvek odgovarao da moraju isključivo sami da odluče. Preporučio sam im da pročitaju knjige doktorke Hilde Klark, doktora Rudolfa Brojsa, Genadija Petroviča Malahova i ostalih koji su se bavili tradicionalnom medicinom i da sami o tome odluče jr su oni vlasnici sopstvenog života i ja nemam pravo u to da se mešam.

Odlučio sam da sve te ljude sa svoje liste pozovem i da ih zamolim da ispričaju svoju životnu priču u kameru, pošto je većina njih i sama to obećavala pre nego što su započeli lečenje Todiklarkom, bez da ih ja o tome išta pitam. Onda sam doživeo potpuni šok. Od otprilike deset pozvanih samo je jedan bivši bolesnik pristao da ispriča šta mu se desilo i kako se lečio, a neki čak nisu želeli ni da se jave na telefon. Bilo je i takvih, poput jedne pacijentkinje iz Sremske Mitrovice, koja je prvo prihvatila da ispriča svoju borbu sa bolešću u kameru kada smo se videli nakon što sam joj doneo drugi Todiklark, ali kada sam došao nakon nekoliko dana da je snimim, ona se predomislila.

- Morate shvatiti da mogu da ostanem bez prava da odem kod onkologa u državnoj bolnic,i odnosno, da ostanem bez medicinske nege jer će napisati da sam odbila lečenje, ako javno priznam da sam se lečila bez njihove saglasnosti bilo čime pa i Todiklarkom, bez obzira na to što je on registrovan u Rusiji, a ja za onkološke preglede u privatnim bolnicama nemam novca - kazala mi je jedna od izlečenih pacijentkinja, kojoj je pre deset godina dijagnostikovan rak grlića materice, za koji i lekari kažu da je teško izlečiv, a njene prognoze su bile izuzetno loše

- Stvarno sam želela da ispričam svoju priču u kameru jer su sve "žene iz moje generacije koje su dobile isti rak kada i ja" odavde iz Sremske Mitrovice, mislim, pokojne, sem jedne. Naravno, dijagnostifikovani su nam u različitim fazama, ali je rezultat poražavajući. Ali ,strah da će mi se vratiti i da ću možda morati ponovo kod onkologa u državnu bolnicu i da bi on tada mogao da me odbije uz obrazloženje da sam se neadekvatno lečila me je na kraju odvratio od te misli. Morate me razumeti - rekla mi je uz izvinjenje ova žena koja je još uvek u radnom odnosu...

Naravno, razumeo sam je. Negde u dubini duše sam i očekivao odbijanje da ispričaju u kameru svoju životnu ispovest. Većina onih koji su se izlečili Todiklarkom i promenom ishrane koliko zbog lekara koji ih leče u državnim bolnicama, a toliko zbog „sramote“ jer nisu želeli da njihovi prijatelji i komšije saznaju da boluju od raka. Zbog toga im ništa ne zameram jer ih razumem. Neki od njih čak pristaju da dam zainteresovanim njihov broj telefona, da im u direktnom razgovoru objasne sve o tome kako su se izlečili Todiklarkom. Jedan od njih je Željko Erić iz sremskog sela Ilinci koji je, zahvaljujući Todiklarku dobio ne samo novi život, već i kuću u akciji „Kuća od srca“ koju možete pogledati Na Jutjubu. Istina, nešto je i izgubio, ali to mu nije žao već sam kaže da mu je to takođe „dobitak“ jer ga je napustila žena čim je saznala da je smrtno bolestan i ostavila ga samog sa njihovo četvoro maloletne dece u njihovoj trošnoj kući.

Kada sam ga nazvao rekao mi je da je na kombajnu i da će ga voziti do kasno u noć, ali da navratim za vikend na kafu pa da popričamo.

- Nemoj, molim te, samo da me snimaš jer mi je dosta popularnosti nakon emisije na „Pinku“ koja mi je istina promenila život iz korena jer sam živeo u vlažnoj straćari u neljudskim uslovima s malom decom. Danas, zahvaljujući „Kući od srca“, moja deca žive i rade u uslovima dostojnim čoveka, a ja živim i radim normalno, iako su svi lekari tvrdili da mi je preostalo samo još par meseci života, a eto od tada je prošlo već deset godina. Mislim da je to najviše zahvaljujući Todiklarku, ali i drugim alternativnim lekovima koje sam uzimao. Ja sam i tokom snimanja emisije nsglasio da sam ubeđen das sam ozdravio zahvaljujući alternativnim lekovima i suplementima, a najviše zahvaljujući Todiklarku, ali su oni to izbrisali tako da je ispalo da sam izlečio četiri metastaze zahvaljujući klasičnoj medicini, ali to nije istina. Međutim, ja to razumem jer mejnstrim mediji u svetu, a naravno i kod nas ,imaju svoj zadatak kada je u pitanju lečenje raka i oni propagiraju samo ono što zvanično kaže farmaceutska industrija i lekove koje preporučuje klasična medicina odnosno hemoterapije, imunoterapije i zračenje. Ali, ja ću svakome reći ko me pita da sam 2015. godine zatražio pomoć od tebe jer posle klasičnih terapija meni su ostale dve metastaze u kičmi koje su napredovale i doktor u Sremskoj Mitrovici mi je rekao da zvanična medicina više ništa ne može da uradi, a da je sledeća faza moje bolesti nepokretnost i potom smrt koja će biti bolna i spora. Toliko sam verovao u Todiklark da sam sanjao svako veče ovo što sada živim, a to je da vozim kombajn i traktor u svojoj firmi, što sam radio čitav život. Svako jutro sam se budio u bolovima i hvatao se Todiklarka, a takođe uveče kada sam jedva dočekao da ga popijem, a posebno nakon dva meseca kada sam osetio da su mi se bolovi smanjili – priča Željko.

- Tada sam bio siguran da će se moj san ostvariti i da će mi Bog podariti novi život. Potom mi se desila još jedna tragedija, pošto se moja druga supruga razbolela od karcinoma dojke, što sam shvatio kao još jedno iskušenje na mom Božijem putu koji moram da prođem na ovom svetu. Ali, i ona se izlečila zahvaljujući tome što je pila Todiklark 2017. godine. Inače, prva žena me je napustila nakon toga što je saznala da bolujem od raka sa metastazama i preudala se u Poreču, a mene ostavila samog sa četvoro male dece u predškolskom uzrastu.

Nakon što je isplivala verovatno najveća svetska afera kada je ljudski rod video kako izgleda pakao uživo u milionima snimaka u aferi Epštajn, ponovo me je nazvala „Gospođa R“ i ispričala mi gotovo neverovatnu priču koja se potpuno uklapa u teoriju zavere farmaceutske industrije kada je u pitanju lečenje karcinoma.

- Mislim da je svet potpuno šokiran onim što je video u Epštajnovim snimcima, a verujem da je to tek delić onoga što će isplivati. Verujte, u farmaceutskoj industriji je potpuni haos i u našem institutu je muk, a ljudi se nalaze nakon posla u svojim stanovima i šire se najneverovatnije teorije kada su u pitanju i korona, ali i lečenje raka, jer se šuška da su najmoćniji ljudi farmaceutske industrije, kao i vodeći naučnici, bili redovni posetioci Epštajnovih igara u paklu. Ako su mogli da peku i kuvaju decu i jedu ih oni kojima smo se divili i gledali ih na TV ekranima koje smo nazivali „politička , naučna i glumačka svetska elita“, šta mislite šta je sve moglo biti smućkano u lekove koji se daju ljuidima. Ali ja sam „Dosije X“ doživela još pre par goodina. Naime, godinama sam se na poslu družila s jednim kolegom naučnikom koji je bio bar prema onom što nam je pričao Francuz iz Marselja. U našem naučnom centru, kao i u većini u svetu, naše kancelarije su odvojene staklenim boksovima, za koje ja od prvog dana svoga posla tvrdim da su napravljeni zbog kontrole naučnika, da ne bi radili nešto što nije dozvoljeno ili „sumnjivo“ po mišljenju šefova odeljenja, a zvanično je objašnjenje da su stakleni boksovi napravljeni da bi naučnici lakše komunicirali tokom pravljenja lekova jer na njima rade razni stručnjaci, a lekovi su sinteza njihovih naučnih radova – priča Gospođa R.

- Taj moj kolega Francuz imao je boks odmah pored mog i delio nas je samo uzak hodnik pa smo se tako vremenom združili jer je on bio hemičar ,a ja mikrobiolog pa smo veoma često i poslovno sarađivali. Često smo išli zajedno u naš klub koji se nalazi u krugu našeg instituta na kafu tokom pauze, a nakoliko puta smo se našli i u gradu na ručku u slobodno vreme, pa sam ga tako i vraćala kući jer je živeo van grada a nije bio vozač, tako da sam znala gde živi. Negde nakon završetka pandemije korone, gde je naš institut imao značajnu ulogu on je bio privatno u Singapuru i tamo je saznao za izuzetno interesantno priču koja se dešava u najmanjoj i najbogatijoj državi u svetu u blizini Singapura, a to je ostrvo Nauru u Polineziji.

Ta mala nezavisna država, čija je površina oko 21 kvadratnih kilometara, postala je najbogatija na svetu zahvaljujući izvozu fosfata koji su vadili iz svojih teritorijalnih voda, a koji je po tvrdnjama biologa nastao tokom hiljada godina, pošto su tu ptice tokom selidbe ka Japanu sletale da se odmore. Taj moj kolega je čuo za čudan serum koji se pravi na tom ostrvu i još na nekoliko okolnih u Polineziji pa je odlučio da iz Singapura odleti na Nauru da vidi o čemu se radi. Od lokalnih ribara je saznao da se serum pravi od algi koje su fizički veoma slične morskom krastavcu i da su ga napravili inteligentni ribari koji su videli da se ajkule najviše slade jedući te alge, iako su mesožderi. Neko od tih ribara je znao da ajkule nikada ne obolevaju od karcinoma, ali i od mnogih drugih bolesti i setio se da napravi serum od tih algi još pre skoro pola veka. Tokom vremena sakupili su se mnogobrojni video zapisi, u kojima ljudi svedoče kako su se izlečili od najrazličitijih vrsta karcinoma tim serumom, ali i od drugih bolesti. Moj kolega je presnimio te video zapise, od kojih su neki bili čak crno-beli, što znači da su snimljeni još šezdesetih godina, gde su ljudi svedočili kako su se izlečili od raka upravo tim serumom. Doneo je stotinak tih video svedočenja kod nas u institut i na kolegijumu tražio da proučimo te alge koje je doneo u mini frižideru, kao i nekoliko bočica seruma. Verovali ili ne, prekosutra se nije pojavio na poslu. Nije mi ni palo napamet da mu se nešto desilo jer je imao probleme s alergijom i asmom pa je relativno često bio na bolovanju. Međutim, kada mi je koleginica rekla nakon par dana da se uopšte nije javio na posao odlučila sam da odem u njegov stan, pošto mu je telefon bio nedostupan, a znala sam gde živi. Našla sam zaključan stan, a kada sam pitala kućepazitelja da li ga je vikdeo, rekao je da ga nema već nedelju dana. On je pozvao policiju i ušli smo u stan, gde je sve bilo na svome mestu, ali njega nije bilo. On se još uvek vodi zvanično kao nestao. Pošto sam imala adresu njegovih roditelja, jer sam mu pre par godina slala paket roditeljima u Marselj, a nestao je u vreme Božićnih praznika, sela sam u avion nikome ne govoreći i otišla u Marselj na tu adresu. Tamo sam saznala da je kuća prodata pre tačno 16 dana i da su se uselili novi stanari. Smrzla sam se od straha i bukvalno idući unatrag sela u renta kar auto koji sam iznajmila na aerodromu i dala gas. Osećala sam se kao da sam u „Dosijeu X“. Do dan-danas taj moj kolega nije pronađen a sada kada su se pojavile Epštajn fajlovi meni je sve jasno. Nekada mi se čini da smo mi poslednja generacija živih bića na ovoj našoj lepoj planeti, koliko je strašno vreme u kome živimo.

Pre Epštajna, slučaj „Dosije X“ kada je u pitanju rak meni je sasvim slučajo ispričao čuveni novosadski patolog i pisac knjiga o sudskoj medicni , pokojni profesor Miloš Tasić, kada sam 2002. godine za novosadski „Dnevnik“ pisao feljton o stotinak N.N grobova na novosadskom groblju koje sam te godine otkrio. Uspostavilo se da su to leševi ubijenih u ratu u Vukovaru 1991, koje su i Srbi i Hrvati bacali u Dunav, a većinom su isplivali u Novom Sadu. Tokom dugotrajnog utvrđivanja DNK sprijateljio sam se sa čuvenim patologom i ponekad me je zvao na piće jer je voleo da razgovara sa mnom. Jednom kada smo se sreli u čuvenoj nekadašnjoj kafani „Čep“ preko puta novinske kuće „Dnevnik“ ,rekao mi je u čuđenju da je na jednom skeletu koji je pripadao nekom pokojnom Antunoviću na karličnoj kosti našao žive ćelije raka. Čudio se kako je to moguće, a meni to tada ništa nije značilo jer nisam ni razmišljao da ću ikada pisati o toj bolesti. Čak sam našao i primerak tog feljtona u svojoj arhivi, gde sam to zapažanje profesora Tasića istakao u okvir teksta. Danas mi je potpuno jasno da je to najbolji dokaz da ćelije raka mogu da žive bez kiseonika, a na simpozijumu u Budimpešti je istaknuto da je to profesor Varburg dokazao još pre skoro sto godina jer je istrgao ćelije raka iz organizma i čuvao ih skoro do svoje smrti 40 godina bez kiseonika i u poslednjem dopunjenom izdanju svoje knjige „Metabolizam tumora“ to opisao. Međutim , taj dokaz u farmaceutskoj industriji nikoga nije zanimao jer bi proizvodnjom lekova na tom principu uništili hemoterapiju i ostale metode lečenja kao najbolju svoju kovnicu novca.

Sličan slučaj je i sa italijanskim profesorom onkologom dr Tulijom Simoneom koji je pojedine pacijente s neoborivim dokazima izlečio za tri nedelje sa sodom bikarbonom koja takođe poput Todiklarka alkalizuje organizam i ubija kandidu kao jednog od uzročnika raka a kao „nagradu“ za to otkriće je dobio gubitak lekarske licence. Međutim, na već spomenutom simpozijumu na Fakultetu za komparativnu medicinu na kome sam prisustvovao istaknuto je da soda bikarbona nepobitno utiče i uništava ćelije raka najefikasnije kada je on na površini kao na primer u crevima, želucu ili koži, ali da Todiklark nepobitno ima veću moć prodiranja u dubinu tkiva i samim tim je efikasniji.

Nažalost , mnoge porodice su doživele da više članova jednog domaćinstva obole od raka jer je rak bolest 20. veka, što je dokaz da ga izazivaju spoljni faktori, gde svakako prednjači industrijska ishrana prepuna adetiva i zagađenost vazduha koja je nekoliko puta povećana u prošlom veku. To se najbolje vidi u anamnezama bolesti članova tih porodica u kojima postoje podaci da u nekoliko prethodnih generacija nije bilo bolesnih od karcinoma. To je neoboriv dokaz da su ljudi dobili rak zbog načina života. Porodičnu priču o izlečenju sam uspeo da snimim i objavim na ovom sajtu gde možete videti priču sestre iz Skoplja, čiji su se i otac i sestra izlečili od raka, a takvih je mnogo. Razlog je jednostavan. Jedna porodica živi na istom stepenu spoljnjeg zagađenja vazduha, a hrani se istom hranom, što stvara jednako opasne uslove za pojavu raka.

Najhrabriji u ispovesti o izlečenju su bez sumnje penzioneri, jer od svih ispovesti koje sam snimio 9 od 10 su penzioneri. Razlog je jasan . Ne boje se da mogu ostati bez posla, a ukoliko ostanu bez prava da se leče u državnim bolnicama na onkološkim odeljenjima, odlučniji su da plate pregled u privatnoj klinici od onih koji su zaposleni. Zaposleni ako odbiju lečenje u državnoj bolnici moraju da idu na posao. Znači, izbor im je sveden na dve mogućnosti. Ili hemoterapija ili ostaje bez primanja. Tako je kod nas, a tako je gotovo u čitavom svetu. Nekom igrom sudbine lekari i ostali medicinski radnici veoma često se razboljevaju i najčešće umiru od bolesti koje su lečili čitav život druge pacijente. Među beogradskim lekarima onkolozima kruže priče o takvoj sudbini nekadašnjeg načelnika neurohirurgije, potom jednog od najčuvenijih srpskih onkologa internista i još dosta njih koji su umrli od karcinoma, protiv kojeg su se čitav život borili lečeći druge pacijente.

Tu strašnu legendu čula je i medicinska sestra na urologiji u Novom Sadu, gospođa Snežana Golubović, koja se pre nekoliko godina razbolela od agresivnog karcinoma oba bubrega i nakon što je godinama gleala kako su prošli pacijenti lečeni od iste bolesti na njenom odeljenju terapijama klasične medicine, odlučila je da se leči Todiklarkom, što je izazvalo potpuni šok profesora i lekara na njenom odeljenju, ali i čitavoj Pokrajinskoj bolnici, pošto se to veoma brzo pročulo među njenim kolegama sa kojima je radila čitav svoj radni vek. Ona se razbolela odmah po odlasku u penziju i do sada nije prestala da pije Todiklark neprekidno četiri ture i potpuno je zdrava. Da to nije učinila, bila bi joj izvađena oba bubrega i pitanje je da li bi uopšte bila živa. Njenu ispovest takođe možete videti na ovom sajtu.

Kada je reč o lečenju Todiklarkom bez upotrebe ostalih metoda klasične medicine ljudi se za to odlučuju ili iz straha jer su videli kako su prošli drugi pacijenti dok im u bolnicama nisu saopštili da je „medicina učinila sve što je mogla“ , ili iz straha da će im život sa metodama koje primenjuje standardni način lečenja postati pakao u svakom smislu. Uvek se setim gospođe Sanele iz Sarajeva koja je došla u Novi Sad kod mene jer su joj i u Beču i u Sarajevu rekli da, kad je u pitanju rak debelog creva od kojeg se razbolela, nema drugog leka sem hemoterapija i operacije koja zahteva otvaranje stome, što je u njoj prouzrokovala čvrstu odluku da tako neće da živi i da joj je bolje da umre. Nakon prve ture Todiklarka kojom se lečila godinu dana njen tumor je potpuno nestao, a nakon dve godine je popila još jednu turu radi preventive. Nakon što se izlečila poslala je mnogo pacijenata iz Bosne koji su je pitali na redovnim kontrolama na onkološkom odeljenju Sarajevske bolnice kako se izlečila, ali ni za živu glavu nije htela da snimi video jer sem njene porodice bukvalno niko nije znao da boluje od raka, pa čak ni prve komšije sa kojima je redovno pila jutarnju kafu.

Što se tiče uporednog lečenja hemoterapijama i Todiklarkom, tu su iskustva različita. Nažalost, nekada je dovoljna samo jedna tura hemoterapija da se telo toliko ukiseli i da mu opadne pH vrednost da i pored redovnog konzumiranja Toodiklarka na kraju pacijent premine. Al,i postoje slučajevi poput gospođe Milice iz Kikinde koja već 14 godina redovno pije preventivno po jednu kafenu kašičicu Todiklarka ujutro, a bila je izuzetno teško bolesna jer se prvo razbolela od raka jetre, potom uz hemoterapije se rak proširio na creva, a nakon 18. hemoterapije je već bio i na plućima kada su joj kikindski lekari rekli „da je medicina uradila sve što je mogla“. Nakon toga samoinicijativno je počela da se leči Todiklarkom i danas je potpuno zdrava žena u penziji koja obrađuje svoju baštu i hrani se zdravo neprskanom hranom, a čitava Kikindska bolnica zna za njen slučaj i nekoliko medicinskih radnika je tražilo da im pomognem da nađu Todiklark. Kako je moguća takva razlika u konačnom ishodu lečenja kod paralelne upotrebe Todiklarka i hemoterapija ili zračenja ni posle ovoliko vremena nisam uspeo da sa sigurnošću utvrdim. Da li je presudna hrana, genetika ili nešto treće, ne mogu sa sigurnošću ni danas reći.

Posebno me je interesovalo da li ima razlike u socijalnoj strukturi ljudi koji su uzimali Todiklark i gotovo da mogu reći da je nema i da su svi podjednako zastupljeni jer gotovo da imam pacijenata svih profesija. Počev od radnika, zemljoradnika i zanatlija, preko intelektualaca, među kojima je veoma veliki broj lekara i medicinskog osoblja, poznatih estradnih ličnosti pa do monaha i monahinja iz raznih manastira pa čak iz Ostroga ili Hilandara. Mnogi od njih su ga uzimali čak i preventivno, ali bilo ih je i sa uznapredovalim karcinomom.

Međutim , čuda koja čini Todiklark nisu vezana samo za lečenje raka, već i kao što sam naveo, mnogih drugih bolesti za koji su ga koristili ljudi, a u čije rezultate sam mogao sam da se uverim. Na snimku koji možete videti na sajtu su šake Romana iz Jesenica iz Slovenije koji se borio sa najtežim oblikom psorijaze skoro 20 godina .

- Kada sam pokazao rezultate lečenja „Todiklarkom“ svojoj doktorki u Jesenicama koja me je godinama lečila od psorijaze, ona jednostavno nije mogla de veruje - priča Roman Zorc iz ovog grada – Mene je Todiklark potpuno izlečio, a koristio sam ga kombinovano, odnosno pio oko 5 mililitara dnevno, a i mazao ruke rastvorom Todiklarka i hladno ceđenog maslinovog ulja u odnosu 1 prema 4 da se ne bi opekla koža. Držao sam ruke u rukavicama tih 45 minuta, a potom spirao toplom vodom. Već nakon 15 dana videle su se prve promene nabolje, a posle 30 dana fleke i rane su značajno počele da se povlače. Nakon 45 dana ruke su mi bile samo još malo flekave, a sve rane su zarasle, a za 90 dana ruke su mi bile potpuno čiste kao i pre pojave psorijaze.

Roman je došao u Novi Sad i odneo još pet kompleta Todiklarka svojoj doktorki u Sloveniju, pošto ih je ona naručila jer je preporučila Todiklark svojim drugim pacijentima koji su se lečili od psorijaze, rizikujući čak i da izgubi licencu i posao lekara.

Pored toga veliki broj muškaraca se Todiklarkom izlečio od ogromnih muka koje muškarcima zadaje prostatitis i oni sami kažu da je ubedljivo najbolji lek za tu „mušku muku“ od koje u manjem ili težem obliku pati prema statistikama pati svaki treći muškarac. Od nekoliko desetina njih koji su ga uzeli za lečenje prostatitisa znam samo za jedan slučaj da se nije izlečio, i to je jedan pacijent koji je imao izuzetno umanjenu prostatu, mada mi je rekao da mu je pomogao. Ali jedan pacijent po imenu Goran koga se zaista i ne sećam je u svojoj ispovesti na internetu napisao da se izlečio od prostatitisa Todiklarkom nakon 20 godina muka i lečenja po čitavom svetu i to najrazličitijim metodama. Za njega sam saznao od drugih pacijenata koji su na internetu pročitali njegovu ispovest. Mogu reći da sam i sam imao problem sa prostatitisom i da sam po inerciji naravno otišao prvo kod urologa, verovatno zato što mi je jedan od njih bio i prijatelj, na žalost danas pokojni, ali kada sam uvideo da mi ne pomaže niti jedan od tih antibiotka, okrenuo sam se Todiklarku koji je za petnaestak dana rešio problem. Todiklark od tada pijem preventivno po kafenu kašičicu nedeljno. Prema tvrdnji doktorke Paule Gajner koja se izuzetno zalagala za primenu Todikampa i Todiklarka, ljudi koji ga piju preventivno su 99 odsto zaštićeni od kancera, ali i svih drugih bolesti koje leči Todiklark. To su istakli i na simpozijumu o Todiklarku kome sam prisustvovao na Fakultetu za komparativnu medicinu 2016. goodine u Budimpešti. Ono što ja znam da u za ovih 15 godina iskustva u lečenju je da još niko ko ga je uzimao preventivno nije se razboleo od karcinoma.

Takođe je velik broj izlečenih i od karcinoma prostate, a jednu takvu ispovest možete poslušati na ovom sajtu, i to od Dušana Apića iz Novog Sada koji već nekoliko godina neprestano koristi Todiklark.

Još jedna česta bolest koja se izuzetno uspešno leči Todiklarkom jeste reumatični artritis. Ova bolest kao i još neke poput reume, radikulita odnosno radikulopatije ali i drugih mogu se sa Todiklarkom tretirati dvojako, odnosno, uporednim pijenjem i stavljanjem spoljnjih obloga. Šnajderka iz Novog Kneževca koja je radila u tamošnjoj čarapari imala je ogromne probleme sa reumatizmim artritisom. Za spas za njene iskrivljene prste na zglobovima zbog čega nije mogla uopšte da radi za mašinom čula je od tamošnjeg čuvenog hirurga, pokojnog Oktavijana Baroša koga su zvali Rumun, u čije znanje su se svi kleli, iako nikada nije uzeo hiruski skalpel a da nije popio bar časicu alkohola. Legenda kaže da se ljudi nisu bojali da legnu kod njega pod nož ni kada je u bolnicu dolazio peške, pošto nije hteo da sedne u auto jer se bojao da u tako alkoholisanom stanju vozi. On je veoma dobro poznavao tradicionalnu medicinu i mnogim Kneževčanima je preporučivao lečenje raznim lekovitim biljkama koje su bile mnogo efikasnije od lekova, a tu se ubrajao i petrolej.

-Kneževac je malo mesto ,gde se svi znaju pa bih volela da mi samo stavite inicijale jer ovde kada nekim ljudima ispričate da ste se izlečili petrolejom gledaju vas kao da ste ludi - kaže M.R. - Meni je Rumun rekao da uskoro neću moći da koristim ruke jer će mi se prsti potpuno deformisati tako da ću teško šakama moći da uhvatim šerpu kada kuvam, a kamoli da radim za mašinom u čarapari. Dao mi je lek koji je on nabavio u Rusiji, a koji se zove Todiklark. Rekao mi je da ga pijem po kafenu kašičicu ujutro i uveče a da mažem ruke sa mešavinom toga leka i sode bikarbone kao i istopljenog domaćeg sapuna . Tu sam smesu držala namazanu na rukama svako veče po sat vremena a preko ruku stavljala rukavice da se što više ugreju a nakon toga sam ruke prala toplom vodom pošto se ne sme držati duže da se koža ne bi iritirala. Nakon tri nedelje moji prsti koji su svi bili krivi kod gornjeg zgloba gotovo pod uglom od 90 stepeni ali i u korenu počeli su polako da se ispravljaju. To je bio potpuni šok za moju doktorku koja me je lečila u Banji Stara Kanjiža koja je nama u komšiluku i koja je tvrdila da tu nema leka i da moram da se pomirim sa tim a da će banjsko lečenje i mazanje u blatu možda popraviti stanje bar toliko da mogu da se služim rukama za osnovne kućne potrebe tako da sam na njen predlog podnela zahtev za invalidsku komisiju. Na moju sreću ja sam se izlečila i dočekala redovnu penziju a kod kuće sada šijem na mašini mušterijama razne predmete u kućnoj radinosti.

Lista bolesti za koje imam dokaze da su izlečene Todiklarkom time se ne završava. Nekoliko ljudi izlečeno je od bolničke bakterije klostridije ili od sličnih aneorobnih bakterija koje se uvuku u kosti i praktično su neizlečive za savremenu medicinu. Ljudi imaju različite zdravstvene probleme, a najčešće u hodu tokom čitavog života jer kod njih postoji multi rezistencija na antibiotike. Oni koji su se izlečili od helikobakterije, kandide ili od raznih drugih vrsta infekcija su zaista mnogobrojni.

Posebno mi je bio interesantan jedan mladić po imenu Nemanja iz Novog Sada koji se sa Todiklarkom izlečio od prostatitisa, a setio se da ga pomeša sa maslinovim uljem i da pokuša sa njime da reši problem peruti jer mu niti jedan šampon nije mogao pomoći, a probao je sve koje je mogao pronaći na tržištu. Mazao je glavu tom smešom nekoliko puta pre pranja kose tako što je pustio da odstoji pola sata, a potom isprao kosu običnim šamponom i koji mi je kazao da mu je perut konačno nestala nakon nekoliko godina bezuspešnog lečenja.

Kada je u pitanju eksperimentisanje sa Todiklarkom koje nigde nisam pročitao niti čuo, mogu se pohvaliti da sam i sam jednom probao i uspeo sa eksperimentom i to sa životinjama. Naime, pre desetak godina sam imao psa argentinsku dogu po imenu Dona, koja se u šestoj godini razbolela od tumora mlečnih žlezda i za koju mi je veterinar rekao posle operacije nad njom da su prognoze veoma loše i da misli da će se tumor nakon nekoliko meseci vratiti i da će tada biti najbolje da psa uspavam da se ne bi mučio. Inače ovaj pas je bio ljubimac mnogih ljudi u centru Novog Sada, pa čak i policije jer je bio izuzetno umiljat, tako da su je svi hranili, a svako jutro je išla po „svoj doručak“ na Futošku pijacu, gde su joj mesari iz Neoplantine mesnice hranili kostima od odkošćenog mesa. Kada se razbolela mnogi su bili izuzetno tužni jer su bili ubeđeni da joj nema spasa. Samo sam ja verovao da će preživeti. Počeo sam svaki drugi dan da joj dajem dva mililitra Todiklarka direktno špricem u grkljan, što joj nije baš prijalo i oči su joj nakon terapije pola sata bile pune suza, ali je nakon toga bila veseo pas kao i ranije. Kada se tumor ni nakon pola godine nije vratio, svi su bili u čudu, a posebno veterinar koji je slučaj ispričao mnogim drugim vlasnicima pasa koji su nakon toga svoje kućne ljubimce veoma uspešno lečili Todiklarkom. Nakon godinu dana kada sam bio ubeđen da je pas izlečen, smanjio sam dozu leka od dva mililitra na samo jednu terapiju nedeljno i Dona je doživela svoj biološki maksimum, pošto je uginula sa 11 godina i dva meseca života, a za ovu vrstu pasa predviđen je životni vek od 9 do 11 godina života.

Ovaj tekst bi mogao da se piše još danima, ali za to nema potrebe. Ko veruje ,ne treba ga ubeđivati, a ko ne veruje džabe ga je ubeđivati. Ali i onima koji su još uvek podložni neviđenoj propagandi farmaceutske industrije das su oni jedini u mogućnosti da pomognu u lečenju karcinoma svakim danom biće sve jasnije šta je prava istina, posebno nakon Epštajnovih fajlova u kojima se vidi da su pojedini članovi familije Rokfeler bili redovni posetioci Epštajnovog carstva, a nije tajna da je u njihovom vlasništvu većina farmaceutskih fabrika u kojima se proizvode hemoterapije i drugi lekovi za lečenje karcinoma.

Skrolujući, pronašao sam i mejlove na kojima piše da su gosti ovog ostrva bili i mnogi hemiččari, biohemičari i ostali koji su bili zaposleni u farmaceutskoj industriji. Da li od njih se može očekivati da pronađu lek za karcinom? Sve izgleda kao priča iz pakla, a da li ćemo otkriti pravi pakao, videće se ako se otvori još dva miliona Epštajnovih mejlova. Upravo dok sam pisao ovaj tekst pojavio se na ruskom kanalu Telegram tekst da je glavni krivac za puštanje Epštajnovih fajlova bivši američki obaveštajac Edvard Snouden koji je sa svim najvažnijim tajnama CIA pobegao iz Amerike nakon prvog hapšenja Epštajna sredinom 2013. te godine, a koji je od 2014. počeo da živi u Rusiji gde je dobio 2022. i rusko državljanstvo. Za njega dobro obavešteni krugovi tvrde da ima državno obezbeđenje kao najveći ruski državni zvaničnici. Da li ćemo zaista iz njegovih laptopova u koje su stale izgleda sve mračne tajne elite koja iz senke vlada svetom jer je bio zadužen za nadgledanje putem snimanja svih komunikacija, saznati do kraja kako izgleda pakao u kojem su skrivene istine o bolestima koje ubijaju čovečanstvo koje po njima treba da se desetkuje ,a gde je karcinom najjače oružje - ostaje da se vidi.

Put do istine je sigurno još dug a meni kao piscu i novinaru je prevashodno važno da je ovaj tekst istinit i da je sve proverljivo, kao i da svakom mogu dati broj telefona nabrojanih izlečenih pacijenata da porazgovara sa njima, kao i sa mnogima koje nisam stigao da opišem u ovom tekstu. Napominjem da ne želim da utičem ni na čiju odluku o sopstvenom lečenju, ali je moja dužnost bila da iznesem činjenice koje mogu dokazati i pred Bogom i pred ljudima jer će na kraju svima nama suditi vreme…

Ako imate bilo kakva pitanja ili želite da saznate više o upotrebi medicinskog petroleja, slobodno nas kontaktirajte putem donjeg obrasca. Naš tim će vam rado odgovoriti i pružiti dodatne informacije o proizvodima i uslugama koje nudimo.

Dobrodošli

Saznajte sve o korisnim svojstvima medicinskog petroleja i Todiklarku - proizvodu koji je vitalan za zdravlje

salepetrolej@gmail.com

Kontakt: +381653335445

© 2026. All rights reserved.