Porodica Erić iz Ilinaca - rak pluća i rak dojke

Poljoprivrednik iz sela Ilinci kraj Šida Željko Erić, oboleo je od raka i s njim sam se našao u proleće 2015. u Novom Sadu. Video sam da mu je loše, ali da ima želju da sasluša.

-Vidi, nemam šta da izgubim.Rak mi je sa pluća nakon hemioterapija metastazirao na kičmu. Znam jednu ženu koja se izlečila tim lekom, ako možeš, pomozi i meni jer ću ostati nepokretan, pošto je rak metastazirao na dva mesta na kičmi - rekao mi je. Kad pričam lekarima u Sremskoj Mitrovici, kao da pričam drveću. Oni samo ponavljaju ono što su naučili iz knjiga. Kada pitam šta da jedem...kažu, jedi sve.

Ogroman broj ljudi žali se na lekare na onkološkim odeljenjima i kako su, sem časnih izuzetaka, ponekad čak i surovi prema pacijentima koje su unapred već otpisali. Nisam naišao na tople ljudske priče poput onih koje je Nobelovac Aleksandar Solženjicin opisao u romanu „Odeljenje za rak“. U njegovog neizlečivo bolesnog jumaka Olega se zaljubila i medicinska sestra sa odeljenja onkologije ali i doktorka čije je srce bilo neosvojivo. Ovaj roman preporučujem svima, ali život zaista piše milione nikad napisanih romana.

Posvetio sam Željku pažnju i rekao mu da je njegova prednost priroda i kozije mleko koje ima i koje je izvor zdravlja, a još veći kozji sir i kozija surutka i ispričao mu priču da sam prisustvovao snimanju dokumentarnog filma „Lasta“, nagrađenog prvom nagradom na Festivalu dokumentarnog filma u Beogradu koji ne govori o bolesti. Međutim, glavni junak , čuvar stada koza , starina od skoro 90 godina, pokazao je filmskoj ekipi kompletnu medicinsku dokumentaciju sa Onkologije, gde je pisalo da je odbio lečenje od raka prostate pre 15 godina i da se potpuno izlečio kozijom surutkom i sirom, prema sopstvenom priznanju. Naravno , to nikome ne smem preporučiti, ali samo navodim kao primer pobede prirode nad bolešću koja je nastala bez svake sumnje jer se čovek u 20. veku najviše od svog nastanka suprostavio prirodi, zbog čega ga je ona i tako surovo kaznila. Karcinom je bolest koja je nuspojava razvoja civilizacije tokom 20. veka koju nam je donela prevashodno industrijska hrana, a nakon toga i sve ono što industrijalizacija nosi. Do sredine 19. veka, kada je u svojoj knjizi „Lečenje biljem“ pominje Josif Pančić, ona je bila gotovo nepoznata, odnosno, nekoliko hiljada puta manje zastupljena nego danas.

Potpuno iznenađenje za mene je bilo kada je 2017. godine kod mene došla supruga Željka Erića i rekla mi da je Želko ozdravio i da se vratio poljoprivredi i prirodi i da je glavna „atrakcija“ u selu, ali da ona nije shvatila poruku prirode prema svom suprugu i da se njoj pojavio tumor na dojci. Uzela je još jednu godišnju dozu Todiklarka koju je pila zajedno sa suprugom i danas su oboje srećni i zdravi i potpuno okrenuti prirodi i zdravom načinu života. Todiklark je samo bio tu da im pomogne da stanu na stranu prirode, koji i sam po svom sastavu potiče iz prirode.

Pročitajte svedočanstva ljudi koji su korišćenjem medicinskog petroleja izlečili najteže bolesti

Olga Kreka

Nju je deda Jova sa Romanije izlečio od raka dojke sa metastazom na plućima još 1984. Farudin se pojavio kao duh jer sam ga vec prežalio, pošto je mnogo ljudi koji su dolazili kod njega u ćevabdžinicu u Novom Sadu pričalo da se razboleo od raka želuca i da je otišao u svoje selo Dobri Do kraj Gostivara da umre.

Kada smo ga pitali kako je uspeo da se išcupa iz kandži smrti, rekao nam je da je pio albanski petrolej iz Drača i odmah je mojoj majci ostavio par decilitara koje je imao kod sebe jer je ona tog momenta odlučila da posluša svoju intuiciju, a ne lekare. Vec sledeće nedelje otišli smo kod gospođe Olge da čujemo njenu priču jer je definitivno pala odluka da se majka leči alternativnom metodom.

- Pošto sam bila zaposlena u zagrebačkoj firmi i bila njihov osiguranik u vreme jedinstvene Jugoslavije, a tamo je tada radio čuveni onkolog dr Egidio Čepuljić , jedan predivan čovek i lekar , ja sam uspela da dobijem kao Beograđanka uput za bolnicu „Rebro“, jer se za njega govorilo da je najbolji stručnjak u bivšoj Jugoslaviji za rak pluća – ispričala nam je tada Olga, koja je primila mene i majku u svom domu na Novom Beogradu.

- Meni je rak metastazirao od dojke koju sam lečila ovde u Kliničkom centru , takode uz klasične metode zračenja i hemioterapija. U Zagrebu sam bila dva meseca i taj doktor je zaista pokušao sve, valjda zato što sam Beograđanka koja je htela da se leči kod njega. Zvao je svoje kolege u Londonu , Nici , Oslu... sve smo odmah pokušali, ali nije vredelo. Moralo je operativno da se odstrani jedno plućno krilo, ali su se metastaze pojavile i na drugom. Videla sam početkom 1984. da nema spasa i odlučila sam da sa nepunih 40 godina odem u svoj Beograd da umrem. Nikada neću zaboraviti taj dugački stisak ruke dr Čepuljića jer je i on, kao i ja, bio ubeđen da nam je to poslednji put da se vidimo. Tada sam prvi put videla doktora da plače, a suze su mu se slivale niz doktorsku belu košulju.U Beograd sam stigla sa prolećem 1984. a mom životu je bila pozna jesen. Već sam se pomirila s tim, a i moje telo. Bila sam ubeđena da je to poslednja godina moga života i da neću ni ući u 40-tu godinu. I onda mi je došla jedna komšinica i ispričala čudesnu priču o deda Jovi Mijatoviću sa Romanije i ubeđivala me da me odvede kod njega sa jednim njenim Užičaninom koga je deda Jova izlečio. Nisam imala snage ni volje da dalje pokušavam, a telo mi je bilo slomljeno. Jedno jutro došla je sa tim čovekom iz Užica , sećam se da se zvao Obrad Karaklajić i da je rekao da ga je deda Jova izlečio pre 20 godina od leukemije. Poneo čovek papire iz bolnice da mi pokaže. I tako, ubediše me oni na kraju i povedoše na Romaniju, a put sam jedva izdržala. Kad me je video, starina od 98 godina je samo ćutao i gledao svu dokumentaciju bar jedno sat vremena , a onda zasukao brkove i bez uvijanja mi rekao: „Dete, nisam siguran da ti mogu pomoći jer je tvoje telo kiselije od sirćeta, a kiselost je bašta za rak. Pićeš moj Todikamp koji pravim po ruskom receptu, a po mom drugu dr Rudolfu Brojsu ćes piti čajeve, da pokušamo izbaciti otrove iz tvog tela. Ujutro ćeš još morati pojesti po kašiku propolisa.

Nisam verovala da ću preživeti jer sam u jednom trenutku imala samo 37 kilograma... ali izgleda da nije preživeo rak, jer više nije imao čime da se hrani. I, evo, posle 26 godina još uvek sam živa...

Gospođa Zilka iz Sarajeva

Jedna od takvih dragih osoba kojima je Todiklark spasao život je i gospođa Zilka iz Sarajeva, kojoj je 2014. dijagnostikovan karcinom debelog creva i kojoj je i u Sarajevu i u Beču predloženo da se on operativno ukloni , naravno, uz hemioterapije kao i ugradnju stome. Kada je to sve saznala, ova hrabra žena je po cenu života odbila konvencionalan način lečenja. Od osobe koja se izlečila čula je za Todiklark i odlučila da i sama proba. Do sada je popila dve ture Todiklarka i tumor se potpuno povukao, a prema njenim tvrdnjama, lekari koji su joj predlagali stomu i hemoterapije samo sležu ramenima kada čuju njenu priču

Miki Milošević iz Novog Sada

Kao novinar, dok sam radio u dnevnom listu „PRESS“ 2006. godine , nakon moje reportaže u magazinu „PROFIL“, napravio sam reportažu o ljudima koji su se metodom klasične medicine, odnosno, hemioterapijama i zračenjem izlečili od karcinoma u Vojvodini.

Išao sam od odeljenja do odeljenja i tražio podatke od načelnika klinika i onda tuc... muc... ima ih... mi ne vodimo evidenciju. Uglavnom, slovom i brojem našao sam dvojicu.

Jedan je bio Miki Milošević , desno krilo „Vojvodine“ , slavne generacije fudbalera koji su 1966. na čelu sa Tozom Veselinovićem bili šampioni Jugoslavije u fudbalu i koji se isključivo klasičnom medicinom izlečio od raka debelog creva i živeo posle operacije još 30 godina, a drugi je jedan gospodin iz sela Mali Iđoš koji je takođe pre 30 godina imao rak testisa i uspešno se izlečio i čak posle toga dobio i decu, ali koji je želeo da ostane anoniman.

Svi ostali koji su izlečeni, a čije sam brojeve dobio po novosadskim klinikama, pored klasične medicine koristili su i razne metode tradicionalne medicine, a za neke do tada nisam ni čuo - poput lečenja Sibirskom sodom bikarbonom. Ne mogu da tvrdim , ima ih možda još, ali ih ja nisam našao. Ali sumnjam da je taj broj nešto značajnije veći jer bi se gotovo sigurno ti ljudi pokazivali na raznim televizijskim emisijama koje su, inače, zabranjene za alternativne metode lečenja.

Dalibor iz Zadra

Naravno, najbolja reklama za svaku dobru stvar pa i za lek je kako se on pokaže u praksi. A Todiklark se zaista pokazao izvanredno. Secam se da me je posle izlečenja Todiklarkom jednog Dalibora iz Zadra, kome se karcinom posle par hemioterapija rasuo po čitavom organizmu, zvalo desetak Hrvata i Slovenaca da im pomognem oko nabavke leka, a jedan Makedonac koji je nosio povrće za Volgograd, tim ljudima sa kojima sam ga direktno spojio doneo je deset kompletnih terapija Todiklarka. Na žalost jedna gospođa iz Bugarske koja je po lek otišla sama direktnim letom iz Sofije za Volgograd u apoteku čiju sam je adresu dao u blizini Železničke stanice u Volgogradu, povređena je u nekom terorističkom aktu koji su izveli teroristi sa Kavkaza koji su baš tu postavili bombu i gde je bilo i mrtvih i povređenih. Tako se pokazalo da nabavka leka iz Rusije, posebno od početka korone, nije laka jer je taman kada se pandemija završila počeo rat, i sve se jako zakomplikovalo. Trenutno je slična situacija i u Poljskoj što se tiče nabavke Todiklarka, jer su gotovo sve veze između Rusije i Poljske prekinute, ali ko traži lek, on ga i nađe.