Olga Kreka

Nju je deda Jova sa Romanije izlečio od raka dojke sa metastazom na plućima još 1984. Farudin se pojavio kao duh jer sam ga vec prežalio, pošto je mnogo ljudi koji su dolazili kod njega u ćevabdžinicu u Novom Sadu pričalo da se razboleo od raka želuca i da je otišao u svoje selo Dobri Do kraj Gostivara da umre.

Kada smo ga pitali kako je uspeo da se išcupa iz kandži smrti, rekao nam je da je pio albanski petrolej iz Drača i odmah je mojoj majci ostavio par decilitara koje je imao kod sebe jer je ona tog momenta odlučila da posluša svoju intuiciju, a ne lekare. Vec sledeće nedelje otišli smo kod gospođe Olge da čujemo njenu priču jer je definitivno pala odluka da se majka leči alternativnom metodom.

- Pošto sam bila zaposlena u zagrebačkoj firmi i bila njihov osiguranik u vreme jedinstvene Jugoslavije, a tamo je tada radio čuveni onkolog dr Egidio Čepuljić , jedan predivan čovek i lekar , ja sam uspela da dobijem kao Beograđanka uput za bolnicu „Rebro“, jer se za njega govorilo da je najbolji stručnjak u bivšoj Jugoslaviji za rak pluća – ispričala nam je tada Olga, koja je primila mene i majku u svom domu na Novom Beogradu.

- Meni je rak metastazirao od dojke koju sam lečila ovde u Kliničkom centru , takode uz klasične metode zračenja i hemioterapija. U Zagrebu sam bila dva meseca i taj doktor je zaista pokušao sve, valjda zato što sam Beograđanka koja je htela da se leči kod njega. Zvao je svoje kolege u Londonu , Nici , Oslu... sve smo odmah pokušali, ali nije vredelo. Moralo je operativno da se odstrani jedno plućno krilo, ali su se metastaze pojavile i na drugom. Videla sam početkom 1984. da nema spasa i odlučila sam da sa nepunih 40 godina odem u svoj Beograd da umrem. Nikada neću zaboraviti taj dugački stisak ruke dr Čepuljića jer je i on, kao i ja, bio ubeđen da nam je to poslednji put da se vidimo. Tada sam prvi put videla doktora da plače, a suze su mu se slivale niz doktorsku belu košulju.U Beograd sam stigla sa prolećem 1984. a mom životu je bila pozna jesen. Već sam se pomirila s tim, a i moje telo. Bila sam ubeđena da je to poslednja godina moga života i da neću ni ući u 40-tu godinu. I onda mi je došla jedna komšinica i ispričala čudesnu priču o deda Jovi Mijatoviću sa Romanije i ubeđivala me da me odvede kod njega sa jednim njenim Užičaninom koga je deda Jova izlečio. Nisam imala snage ni volje da dalje pokušavam, a telo mi je bilo slomljeno. Jedno jutro došla je sa tim čovekom iz Užica , sećam se da se zvao Obrad Karaklajić i da je rekao da ga je deda Jova izlečio pre 20 godina od leukemije. Poneo čovek papire iz bolnice da mi pokaže. I tako, ubediše me oni na kraju i povedoše na Romaniju, a put sam jedva izdržala. Kad me je video, starina od 98 godina je samo ćutao i gledao svu dokumentaciju bar jedno sat vremena , a onda zasukao brkove i bez uvijanja mi rekao: „Dete, nisam siguran da ti mogu pomoći jer je tvoje telo kiselije od sirćeta, a kiselost je bašta za rak. Pićeš moj Todikamp koji pravim po ruskom receptu, a po mom drugu dr Rudolfu Brojsu ćes piti čajeve, da pokušamo izbaciti otrove iz tvog tela. Ujutro ćeš još morati pojesti po kašiku propolisa.

Nisam verovala da ću preživeti jer sam u jednom trenutku imala samo 37 kilograma... ali izgleda da nije preživeo rak, jer više nije imao čime da se hrani. I, evo, posle 26 godina još uvek sam živa...