Narodni lekovi i zaboravljena iskustva: od tuberkuloze do karcinoma

Svakako , najinteresantniji događaj i susret koji mi se desio jeste moj razgovor sa gospođom, kojoj sam se obavezao da ću sačuvati identitet dok bar ona za koju godinu ne ode u penziju. Taj susret desio se nakon promocije moje knjige „Natpis“ 11. Decembra 2022, u Velikoj sali Srpskog narodnog pozorišta, koja je ujedno bila i završna priredba manifestacije „Novi Sad - Evropska prestonica kulture 2022”.

Pošto smo već godinama bili u kontaktu preko poruka i mejlova jer me je bila zamolila da joj nabavim Todiklark za svekra, zatražila je da joj pošaljem moju knjigu koja je prevedena na ruski u tamošnjoj najvećoj izdavačkoj kući (u toku pisanja ovog teksta upravo sam dao intervju povodom izlaska moje knjige u Moskvi njihovom najpoznatijem književnom časopisu „Periskop“).

Kada je saznala iz sredstava informisanja da je najveća srpska izdavačka kuća „Prometej“ odlučila da baš promocija „Natpisa“ bude i kruna najveće kulturne manifestacije koju je Novi Sad ikada organizovao, kao i da će priredbu uveličati Bora Đorđević (kasnije se ispostavilo da je to poslednje gostovanje Bore Đorđevića u Novom Sadu ), Biljana Krstić , Oliver Njego, uz glumce Jovanu Balašević i Miodraga Petrovića , Hor Srpskog narodnog pozorišta i ostale velike srpske umetnike, zatražila je da joj obezbedim kartu.

To veče sam prvi put upoznao „Gospođu R“ kako ću je ovde nazvati, koja mi je nakon priredbe čestitala i rekla da nikada nije prisustvovala lepšoj kulturnoj manifestaciji. Upravo zbog toga sam odlučio da snimak ove manifestacije objavim na ovom sajtu, iako na prvi pogled nema nikakve veze s ovim tekstom, a gledaoci ga mogu videti i na televizijskom snimku na Jutjubu ako ukucaju „Prometej i prijatelji koncert“. Jednostavno rečeno, moj stav o životu, izrečen u knjizi „Natpis“, toliko se svideo „Gospođi R“ da je odlučila da prevali hiljade kilometara da bismo se upoznali.

Ipak, ono što mi je ispričala kao istaknuta naučnica me je prenerazilo.

Naime, postalo mi je kristalno jasno zašto do sada nije pronađen lek za karcinom, iako je nauka pronašla mnoge lekove koji su u proseku produžili prosečan životni vek u zadnjih sto godina za gotovo dve decenije, a ako se računa od 18. veka i prvih otkrića savremene medicine, ona ga je gotovo duplirala.

Našao sam se sa „Gospođom R“ nekoliko dana nakon priredbe u SNP-u na ručku u Skadarliji, u restoranu „Đurina kuća“, a razgovor je bio toliko interesantan da smo se rastali tek nakon večere, kada smo uvideli da smo poslednji gosti u njemu, pred ponoć. Nikada u životu nisam toliko presedeo neprekidno u jednom restoranu, a da nisam ni osetio, jer je razgovor bio toliko interesantan. Naravno, moram ga prepričati ukratko:

- Diplomirala sam mikrobiologiju na Univerzitetu u Beogradu, a doktorirala na jednom od najprestižnijih svetskih univerziteta. Ipak, ne bih ga imenovala jer sam jedina na tom univerzitetu iz Srbije pa bi se lako mogao otkriti moj identitet. a to bi u najmanju ruku značilo da sam izgzubila posao ,a verovali ili ne, moglo bi mi se desiti da izgubim i život – kaže „Gospođa R“ na početku našeg razgovora.

Ne znam da li znate da je čuvena doktorka Hilda Klark bila osuđena na četvorogoodišnj zatvorsku kaznu nakon njenog televizijskog duela sa Dejvidom Rokfelerom na nekoj od najgledanijih televizijskih kanala tada u Americi, iako je bila prvi čovek Američke asocijacije za lekove u vreme predsednika Ričarda Niksona. Posle nekog vremena je pod pritiskom javnosti oslobođena i to je bio impuls, zahvaljujći kome se ona kao doktor farmacije potpuno posvetila takozvanoj alternativnoj medicini – počela je priču “Gospođa R”.

- Danas je, mislim, situacija još gora i zato vam mogu reći da sam jedan od rukovodilaca Odeljenja za ispitivanje kancera u jednom od prestižnih naučnih centaara u svetu. Ali, zaklela sam se na ikoni u manastiru Dečani na Kosovu da ću nakon odlaska u penziju napisati memoare i zaveštati da se objave nakon moje smrti, da smrt ne bi prerano došla po mene. Mislim da bi to pomoglo da se sazna istina o tome kako hiljade naučnika po čitavom svetu, uz sav ogroman novac koji dobijaju, ne mogu decenijama značajno da se pomere u pravcu pronalaska leka koji će spasiti stotine miliona ljudi koji po svetu umiru od raka. A pogledajte samo koliko je, na primer, u poslednjih pola veka nauka napredovala u oblasti elektronike, mašinstva, građevine ili neke druge oblasti.

Kako je rekla, uspeli su da produže život obolelima od karcinoma prosečno za nešto više od godinu dana, a suštinski su samo povećali zaradu od lekova za lečenje karcinoma koji se sada iskazuju u trilionima dolara na godišnjem nivou.

- Ne znam da li vam je poznato da je u poslednjih dve decenije zarada od hemoterapija ili ostalih onkoloških lekova veća od zarade od prodaje oružja, narkotika ili nafte. Šta to treba da sadrži neki lek u jednoj bočici koji košta milion dolara ili čak i više - a ima i takvih - za pojedine vrste karcinoma? Pa u toliku bočicu da stavite dijamante, ne mogu da koštaju toliko. A da ne pričam da gotovo nemata jeftinije hemoterapije od par desetina hiljada dolara koja se daje tokom lečenja jednog pacijenta. Jednostavno, vlasnici farmaceutskih kompanija shvatili su da su lekovi za lečenje raka zlatna koka koja može da im donese toliko novca, da mogu da vladaju mnogim državama, a sve mi se čini i svetom, jer je “Blek Rok” na primer upravo taj – kaže “Gospođa R”. - Od početka rata u Ukrajini spekuliše se da je taj investicioni fond, iza kojeg u najvećem procentu stoje farmaceutske kompanije, glavni investitor tog rata. Javna je tajna da iza “Blek Roka” stoji familija Rokfeler, što oni ne kriju u samom njenom imenu. A i ne kriju da stoje iza proizvodnje hemoterapija jer se najveći institut za proučavanje raka na svetu, koji se nalazi na Menhetnu zove „Rokfeler centar za istraživanje raka“. Kada bi pronašli lek za rak, sve zemlje sveta bi prestale da kupuju hemoterapije, koje inače svi mi plaćamo kao poreski obveznici preko zdravstvenog osiguranja i njihovo bogatstvo bi se brzo istopilo, kaže “Gospođa R” i dodaje da zato njima ne trebaju samo dve vrste ljudi: zdravi ili mrtvi!

- Njima trebaju bolesni ljudi koje će mrcvariti godinama i za to vreme im davati razne vrste hemoterapija i na njima zarađivati novac. Naravno, pri tome moram istaći da je medicina, odnosno farmacija, napredovala u lečenju svih drugih bolesti, i to posebno isto u zadnjih pola veka, i da je time dosta produžen životni vek i spaseno stotine miliona pacijenata, a posebno bih u tome istakla hirurgiju.

Dok mi je ovo pričala „Gospopđa R“, setio sam se svoga teksta objavljenog 2021. u novosadskom nedeljniku, specijalizovanom za prirodu i poljoprivredu „Dobro jutro“, posvećenom gospođi Jeleni Latinović, učiteljici iz severnobanatskog sela Đala, u kome je i granični prelaz s Mađarskom.

Ona mi je ispričala i dokumentovala svoju borbu s tuberkulozom koju je vodila kao devetnaestogodišnja devojka 1955. Godine, kada je ta bolest bila neizlečiva i kosila je ljude kao danas karcinom. Inače, karcinom je bolest druge polovine dvadesetog veka, što je statistički potvrđeno jer je ona pre stotinak godina bila dvadesetak puta manje zastupljena nego danas. To je neoborivi dokaz da je industrijalizacija, odnosno zagađenje vazduha i hrane, kao i promena njene strukture i „protivprirodne“ obrade, gde GMO tretiranje prednjači, glavni uzročnik razvoja ove bolesti. To je i osnovni razlog što je ona sada džoker farmaceutske industrije, a do šezdesetih godina to je bila tuberkuloza.

Dok je tuberkuloza harala svetom najveću zaradu farmaceutske kompanije su ostvarivale zahvaljujući leku „pas“ koje su otprilike imale isto dejstvo kao hemoterapije. Poboljšavale su trenutno zdravstveno stanje i produžavale za nekoliko godina život, a dotle su pacijenti morali neprekidno da uzimaju tablete „pas“ pa se govorilo da ko pije „pas“ nema spas. Naravno sve države su kupovale taj lek, a plaćalo ga je zdravstveno osiguranje, odnosno, svi građani jedne države kroz sistem zdravstvenog osiguranja. Ali, broj izlečenih ovim lekom bio je procentualno identičan broju izlečenih s hemoterapijama. Oboleli od tuberkuloze obično su umirali gušeći se, s maskama na licu koje su bile prikopčane na boce s kiseonikom. Nešto poput nedavno preminulih od korone. Gospođa Latinović mi je 2021. ispričala kako se spasila sigurne smrti kao devetnaestogodišnja devojka, zahvaljujući tome što nije slušala farmaceutsku industriju.

-U to vreme nije bilo respiratora već su pacijenti dobijali kiseonik iz ogromnih boca za koje su bile prikačene maske koje su stajale pored bolesničke postelje – pričala je gospođa Latinović. - Ja sam praktično još bila dete, odnosno, devojčurak od 19 godina, koje je taman završilo osnovnu učiteljsku školu u Derventi, i dobila posao učiteljice u Novom Kneževcu koji je 14 kilometara udaljen od moga rodnog sela. Sećam se toga dana kada mi je doktorka u novokneževačkoj bolnici pokazala snimak pluća sa kavernom pre 65 goodina, kao danas. To je tada uz Institut u Sremskoj Kamenici bila najveća bolnica za lečenje tuberkuloze u Srbiji. Uplakana i uplašena izašla sam iz njene ordinacije i sela po prelepom majskom danu na klupu ispred bolnice, u kojoj su umrle hiljade ljudi u tadašnjoj Jugoslaviji. Videći da se sva tresem i plačem, pored mene je sela baka koja me je pomilovala po kosi i za koju se samo sećam da se zvala Bosa. Pitala me šta se desilo, iako je njoj bilo jasno jer sam u krilu držala rendgenski snimak pluća. Predstavila se kao majka jedne od doktorki u toj bolnici koja je bila zaposlena na antituberkuloznom odeljenju što me je zaista iznenadilo. Dok smo nas dve sedele na klupi, kroz otvoren bolnički prozor petnaestak metara iza nas čulo se krkljanje učitelja Popovića koji se davio jer su njegova pluća prestajala da funkcionišu od posledica tuberkuloze. Inače, bila sam privremeno primljena na njegovo mesto u osnovnoj školi. Sudbina!!! Držeći me majčinski za ruku baka Bosa mi je rekla da, ako želim da živim, moram da slušam nju, a ne njenu ćerku, a ja sam samo nemo slušala i plakala. Predložila mi je da se zajedno prošetamo do ljudi koji su živeli u centru Novog Kneževca, odmah pored bioskopa, za koje mi je rekla da su bračni par koje je oboje izlečila narodnim lekom od tuberkuloze kojom su se međusobno zarazili. Ovaj sredovečni par me je jako ljuibazno primio i na bakino insistiranje pokazao mi čitavu istoriju njihove bolesti sa rendgenskim snimcima i oboje su mi tvrdili da su živi samo zahvaljujući baki Bosi. Nikada nisam saznala od koga je baka Bosa dobila taj narodni recept. Odakle meni tada svest i hrabrost da nju poslušam, a ne lekare, ja i dan-danas nisam svesna. A posebno mi nije jasno odakle mi hrabrost da je poslušam da obavezno ispljunem tablete “pas” koje smo dobijali i ujutro i uveče da posisamo na gladno srce i trebalo je najmanje pola sata da se ona istopi u ustima. Jednostavno sam "pas" stavljala pod jezik kada sam ga dobijala na viziti. Kada je ona prošla ,nakon par minuta sam odlazila u toalet i ispljunula ga. Nekako izokolo sam se raspitivala šta su pili ljudi koji su gotovo svakodnevno umirali, odnosno bar dvoje nedeljno, i videla sam da je u svim bolničkim listama pisalo “terapija lekom pas”. To mi je valjda dalo snagu da izdržim i da pijem lek koji mi je baka Bosa spremila, a da joj nisam dala niti dinar. Naravno, i dan-danas se sećam recepta kako ga je baka pravila, jer ona nije krila recept od mene. Melem se sastojao od smese od 14 isečenih limunova na kriške koji je odstojao tri nedelje sa 14 jaja u ljusci. Ta smesa se cedila kroz pasirku za paradajz i onda se u nju dodavalo dva decilitre čiste komovice, i sve se to mešalo u livadski med. Mislim da se unutra dodavala još jedna trava, ali sam stvarno zaboravila koja. Ko je smislio taj narodni recept za tuberkulozu nikada nisam saznala. Uglavnom sam za doručak, ručak i večeru isključivo jela po 4 kašike te smese i to mi je bila jedina ishrana, uz vodu koju sam dosta pila. Nakon dva meseca sam išla na rendgen i doktorka mi je rekla da se kaverna (praktično šupljina u plućima) značajno smanjila. A nakon četiri meseca sam se ponovo snimila i videla sam moju doktorku kako trči sva srećna i zove kolege u kabinet, noseći moj snimak. Svi su gledali i čudili se jer sam bila praktično izlečena. Kada mi je doktorka to saopštila rekla mi je da je moj organizam najbolje od svih pacijenata reagovala na lek "pas" i da mi je on doneo spas...

Kako priča, sutra su je lekari sanitetom poslali u staru bolnicu na Vencu koja se kasnije preselila u Sremsku Kamenicu da je i tamo ispitaju i rezultat je bio isti.

- Bila sam zdrava. Jedan mladi doktor koji je jedini sumnjao da sam se izlečila s tim lekom pozvao me je u svoju kancelariju i prijateljski smo razgovarali. Sećam se da se zvao Ivan Piliš. Kada me je sve ispitao, stekla sam u njega neko poverenje i priznala mu kako sam se izlečila. Rekao mi je da o tome nikom ne pričam jer mogu imati problema i prvi put mi pričao o tome da farmacija zarađuje ogroman novac na tom leku i da su tablete “pas” izuizetno skupe i da ih mi kupujemo od Amerikanaca.

Gospođa Jelena je sačuvala čitavo pakovanje od 10 tableta veličine većeg zlatnika, koje je bilo za 5 dana korišćenja, a sve to sam slikao i objavio u novinama. Kada sam okrenuo poleđinu leka, bio sam zgranut. Na poleđini izbledelim slovima pisalo „Mark&Co“ koja je i danas jedna od najvećih farmaceutskih kompanija i koja danas proizvodi hemoterapije. Dakle, i tada i sada su imale zlatnu koku među lekovima koja im je donosila ogroman novac. Inače, pojava “rifadina” i ostalih lekova koji su sa sigurnošću lečili tuberkulozu datira negde krajem šezdesetih, kada je u svetu rak postao bolest broj jedan i sa “trona” skinuo tuberkulozu, što je posebno interesantno.

Ako imate bilo kakva pitanja ili želite da saznate više o upotrebi medicinskog petroleja, slobodno nas kontaktirajte putem donjeg obrasca. Naš tim će vam rado odgovoriti i pružiti dodatne informacije o proizvodima i uslugama koje nudimo.

Dobrodošli

Saznajte sve o korisnim svojstvima medicinskog petroleja i Todiklarku - proizvodu koji je vitalan za zdravlje

salepetrolej@gmail.com

Kontakt: +381653335445

© 2026. All rights reserved.