Prošlo je više od dve decenije od kada sam čuo za Rusa Genadija Petroviča Malahova na kongresu o alternativnoj medicini koji je organizovao Fakultet za komparativnu medicinu u Budimpešti. Veoma je važno istaći da ovaj fakultet mogu da studiraju samo svršeni studenti klasične medicine, odnosno doktori. Nas nekoliko novosadskih novinara na taj kongres je u leto 2002. godine poveo pokojni kontroverzni novosadski bioenergetičar Jovan Tasić, o kome sam napisao nekoliko tekstova, što novinarskih, a što reklamnih u novosadskom dnevnom listu „Dnevnik“ kao i u magazinu „Profil“ koji je izdavao i uređivao Milomir Marić. Kroz višegodišnju saradnju s pokojnim Tasićem zainteresovao sam se za alternativnu medicinu jer je bilo neosporno da je u nekim domenima imao uspeha u lečenju pojedinih bolesti, pošto sam video mnogobrojnu medicinsku dokumentaciju koja je to dokativala. Nažalost, bilo je nesporno da je naplaćivao i usluge onima gde u lečenju nije bilo nikakvog pomaka i zbog toga sam ga i nazvao „kontraverzni“.

Upravo ta mutna granica između izlečenja i bolesti bez medikamenata vukla me je i na ovaj kongres u Mađarsku i na moje opšte iznenađenje, ali i na Tasićevo, o bioenergiji je bilo najmanje reči, sem što je rečeno da je ova oblast medicine najmanje ispitana i da bi trebalo organizovati poseban kongres bioenergetičara, na kome bi učestvovali stručnjaci iz raznih oblasti da bi se ona ispitala što još ni danas nije urađeno.

Ono što je tamo istaknuto je da je u izlečenju dokazano samo izlečenje prirodnim materijama jer čovek potiče iz prirode i da se taj fakultet isključivo time bavi, mada nije eksplicitno rečeno da se čovek ne može izlečiti crkvenim obredima, odnosno molitvom, bioenrgijom i sličnim duhovnim seansama. Većina učesnika je zahtevala da se to mora posebno pproučavati, ali da su izlečenja materijama koje nalazimo u biljkama ili uopšte u prirodi dokazana bezbroj puta i da ne postoji niti jedna farmaceutska kompanija bez obzira koliko je bogata koja to može osporiti. Jedan od govornika koji je napunio amfiteatar na tome fakultetu i gde su ljudi stajali i na hodniku dok su slušali njegova predavanja bio je Rus Genadij Petrovič Malahov. Posebno je interesantno što je zajedno sa njim u diskusiji učestvovalo nekoliko bioologa, biohemičara i hemičara iz čitavog sveta, pa se stekao utisak da se radi o klasičnim naučnim analizama, što je Malahov i potvrdio.

Malahov je istakao da se njegov način lečenja zasniva na strukturi ljudskog tela koje se sastoji od 70 odsto kiseonika i jedinjenja s kiseonikom, 18 odsto ugljenika i ugljenikovih jedinjenja i 10 odsto vodonika i vodonikovih jedinjenja, a svih ostalih hemijskih elimenata i jedinjenja ima 2 odsto i azota 0,3 odsto.

Istakao je da je jedno od glavnih svojstava ugljenika da može stvarati cikluse i dugačke lance atoma, što je jedan od razloga velike raznovrsnosti ugljenikovih jedinjenja koji su glavni elemenat u sastavu ugljenih hidrata, masti i belančevina, i da je ta činjenica potpuno skrivena od strane farmaceutske industrije iz razloga što bi mnogi lekovi za razne bolesti bili suvišni kada bi se pravili lekovi koji bi vratili u balans poremećene lance atoma u ljudskom telu koji prouzrokuju razne bolesti. Tada su pred publikom prikazani i delovi serija emisija „Malahov plus“ koja je prikazana na Prvom kanalu Ruske televizije u kojoj je detaljno pričao o ovoj neospornoj činjenici, što me je izuzetno zainteresovalo jer je to nepobitan dokaz da u mnogim zemljama, a posebno u Rusiji, farmaceutska industrija nije potpuno zatvorila sve kanale masovnog informisanja, što joj je uspelo da pođe za rukom u većini zemalja sveta.

Usled ogromnog pritiska farmaceutske industrije nakon ulaska Mađarske u Evropsku uniju ovaj fakultet koji se nalazio u Budimu na desnoj obali Dunava pre dvadesetak godina pripojen jezvanicnom državnom univerzitetu, kako bi ova grana nauke bila pod zvaničnim medicinskim nadzorom. Ali, i danas se gotovo svi mađarski lekari koji žele da se bave alternativnom medicinom školuju u ovoj zgradi i nakon završetka zvaničnog medicinskog fakulteta nastavljaju proučavanje komplementarne i alternativne medicine (CAM) mada i neki privatni fakulteti za svršene lekare, koji su stekli diplomu na državnom univerzitetu, organizuju kurseve iz ove oblasti. Ovde se posebno izučava herbalizam i fitoterapija u okviru departmenta za aromatično i lekovito bilje. U ovoj ustanovi takođe se može steći diploma iz akumpukture , herbalistike i tuina masaže, ali i ajurveda i joga terapije. Poslednjih godina se ovde izuučava i naturopatija i homeopatija i iz svih ovih oblasti se ovde održava državni ispit, a možete ga polagati isključivo ako imate diplomu čuvenog budimpeštanskog Semmelweis medicinskog fakulteta ili još nekoliko medicinskih državnih fakulteta na teritoriji Mađarske.

Na predavanjima kojima sam prisustvovao sada već pre 24.godine govorilo se o mnogim delima raznih autora koji su se bavili alternativnom medicinom koji su iz te oblasti objavili na stotine ili ćak i hiljade knjiga poput Endru Vajla, Džoa Dispenze , Brusa Liptona , Georgija Nezarova , Hilde Klark i drugih, od kojih je većina imala klasično medicinsko obrazovanje. Međutim, mene je posebno privuklo predavanje koje je držao Genadij Petrovič Malahov o lečenju petrolejom i drugim ugljenikovim jedinjenjima, kako mu se zove i knjiga koju možete kupiti u pojedinim knjižarama u većim gradovima u Srbiji.

Malahov je u ovoj knjizi istakao da hemijski elemenat ugljenik ima veliki broj tečnih ugljenikovih jedinjenja koja raspolažu važnim i veoma interesantnim lekovitim svojstvima, tvrdeći da je otkrivanje lekovitih svojstava nafte praktično začetak moderne medicine, i da je opširno o tome govorio persijski islamski filozof i lekar Avicena, koji je živeo pre hiljadu godina i koga mnogi smatraju ocem moderne medicine. On je o tome pisao u svom najpoznatijem medicinskom delu „Kanon medicine“ koji je služio kao udžbenik medicine na evropskim i islamskim univerzitetima skoro čitav milenijum, sve do pojave savremene farmaceutske industrije krajem 19. I početkom 20. veka. Naćin života ljudi koji su u vreme Avicene najčešće bili ili ratnici ili radnici u veoma primitivnim uslovima doveo je do toga da se najviše njih razboljevalo od bolesti zglobova i udova i da su se, prema tvrdnji ovog persijskog lekara i naučnika, bela nafta ili kerozin koristila kao jedini lek za milione tih ljudi na gotovo svim meridijanima na kojima su živeli. Malahov je istakao da je pažljivo pročitao „Kanon medicine“ i da je zadivljen kako su reči ovog lekara bile proročanske jer je tvrdio da će nafta najmanje hiljadu godina biti najvažniji proizvod koji će ljudi crpeti iz zemlje i da će se mnogi ratovi voditi zbog nje. Naravno, on nije mogao znati da će nafta biti vodeći energent u savremenoj civilizaciji. Sve dotle nafta se na različite načine koristila u lečenju više desetina bolesti, o čemu Malahov piše u svojoj knjizi „Lečenje kerozinom Todikampom i Todiklarkom i ostalim ugljenikovim jedinjenjima“.

Nekoliko učesnika ove tribine o alternativnoj medicini kojoj sam prisustvovao posebno je pominjalo banju „Naftalan“, koju su gotovo svi bili posetili, a o kojoj opširno piše Malahov u svojoj knjizi. Banja se nalazi u stepskoj zoni Azerbejdžana u Kasum-Izmajilovskom rejonu, u blizini drugog po veličini Azerbejdžanskog grada Geranj, udaljenog od prestonice Baku oko 350 kilometara. U ovoj banji se nalaze bušotine iz kojih izvire jedinstvena lekovita naftlanska nafta, sa sastavom kakav ne postoji po svojim hemijskim svojstvima nigde na svetu. Prema istorijskim zapisima, još u 12. veku ovde su se ljudi lečili od raznih bolesti, a Marko Polo je u svojim zapisima zabeležio u 13.veku da se u blizini granice sa Gruzijom nalaze čudovišni bunari, gde hiljade ljudi svakodnevno dolaze da nađu spas od najraznovrsnijih bolesti.

Upravo na tom mestu za vreme Sovjetskog Saveza komunističke vlasti iz Moskve su odmah posle Prvog svetskog rata napravili sanatorijum, u koji su dolazili ljudi iz čitave zemlje da potraže spas. Ovu bolnicu opisuje u svom romanu „Odeljenje za rak“ i čuveni ruski nobelovac Aleksandar Solženjicin. Nakon osamostaljenja Azerbejdžana i njegovog velikog ekonomskog razvoja, upravo zahvaljujući nafti, vlada u Bakuu je odvojila velika sredstva i napravila jednu od najsavremenijih svetskih banja u koju dolaze pacijenti iz čitavog bivšeg SSSR-a, ali i iz čitavog sveta koji ne veruju svetskoj farmaceutskoj industriji. Za čudotvorna svojstva banje „Naftalan“ početkom prošlog veka zainteresovali su i vodeće lekare i naučnike iz Nemačke i Japana koji su redovno dolazili, kupovali lekovitu naftu i nosili ih u svoje zemlje gde su lečili krvne sudove, nervni sistem, ginekološka i kožna oboljenja kao i funkcije žlezda, a posebno su proučavali normalizovanje kiselinsko-alkalne ravnoteže u ljudskom organizmu i njenog značaja u lečenju karcinoma. Nažalost, s tom praksom prestalo se nakon što je hemoterapija potekla poput nafte iz američkih farmaceutskih kompanija pod kontrolom Rokfelera koja se vrši preko Rokfeler centra za istraživanje raka na Menhetnu u Njujorku.

O lečenju petrolejom, odnosno kerozinom, posebno je u Budimpešti govorio Malahov koji je i komentarisao svoje emisije s Prvog kanala Ruske televizije, a posebno one koje su govorile o lečenju petrolejom. On je istakao da reč „kerozin“ potiče od engleske reči „kerosene“ i grčke „kerus“ koja znači vosak. On se dobija iz destilata direktne prerade nafte višestrukum prokuvavanjem na temperaturama između 110 i 320 stepeni koji nakon toga idu na hidro čišćenje. On sadrži sumporna jedinjenja , azota i kiseonika. Sačinjen je od alifastičnih ugljovodonika, zasićenih cikličnih ugljovoodonika, aromatskih ugljovodonika, kao i neograničenih ugljovodonika. U zavisnosti od tih sastava dobija se avijacijski kerozin, kerozin za osvetljenje, kao i tehnički kerozin ili petrolej. U alternativnoj medicini se koriste prve dve vrste, ali se one destilluju na razne načine. Malahov je tom prilikom posebno istakao da ne treba mistifikovati način destilacije petroleja za ljudsku upotrebu jer, sem fabričke destilacije kojom se prevashodno odstranjuje smola, on se može destilovati uz pomoć peska, sitnog šljunka ili aktivnog uglja, a on je tom prilikom pomenuo i najčuvenijeg srpskog narodnog lekara Jovu Mijatovića. Inače, legendarni srpski narodni lekar, čuveni deda Jova je petrolej redovno destilovaio cedeći ga kroz gustu pogaču koju je sam mesio i koji nikada sa tim svojim petrolejom nije naštetio nekom od svojih pacijenata jer je smola, koja je najopasniji sastojak petroleja, gotovo sva ostajala u gusto napravljenoj i pečenoj pogači. Naime, smola je ta koja može napraviti krvni ugrušak i ona je praktično najopasniji sastojak koji može naškoditi ljudskom organizmu, mada ne treba zanemariti i neke teške metale. Ipak, po rečima Malahova, kada se unose u malim količinama ne mogu biti toliko štetni.

Secam se da je jedan biohemičar koji je došao sa čuvene Meksičke klinike za alternativnu medicinu „Sanoviv Medikal Institute“ koja se nalazi u Donjoj Kaliforniji blizu Američke granice istakao da postoji tačno hemijsko objašnjenje kako destilovani petrolej deluje na karcinom u ljudskom organizmu jer petrolej u spoljnjem jezgru ima 16 slobodnih atoma vodonika koji se najlakše i najbrže vezuje za kiseonik. Tada je pomenuo čuvenog profesora Ota Hajnriha Varburga koji je 1931. godine dobio Nobelovu nagradu za medicinu, jer je utvrdio da rak nije ništa drugo nego nedostatak kiseonika u ćelijama. Dakle, tu je objašnjenje zašto petrolej leči rak. Farmaceutska industrija nikada nije priznala činjenicu da je rak nedostatak kiseonika u ćelijama i na osnovu toga pokušala da nađe lek, ali se nikada nije ni usudila da ospori Nobelovu nagradu profesoru Varburgu, već ga je jednostavno sakrila i prećutala kao i da nije postojao u farmaciji istakao je ovaj meksički profesor i naučnik kome sam, nažalost, zaboravio da zabeležim ime.

Potom su svoje mišljenje o tome kako petrolej leči rak izneli Genadij Petrovič Malahov i Doktorka Hilda Klark. Nisu negirali stavove svog meksičkog kolege, a Malahov je između ostalog rekao:

- Svi zloćudni tumori predstavljaju zajednicu živih ćelija, čija brzina razmnožavanja zavisi od pH vrednosti, odnosno kiselosti tela. Što je telo kiselije, one će se brže razmnožavati, i to je ono po čemu savremena medicina klasifikuje tumore. Ukoliko se te ćelije liše tečnosti, one ginu, a to je upravo ono što petrolej izuzetno efikasno radi, jer suši i dehidrira ćelije. Takođe, moram istaći da po mom mišljenju petrolej ima najveću prodornost od svih materija kroz zaštitnu barijeru ćelija tumora i on ublažava bol koju tumori izazivaju u organizmu, jer svi tumori u telu izazivaju upalne procese koji bole onkološke bolesnike.

Doktorka Hilda Klark, koja je doktorirala zoologiju na Univerziteu u Minesoti i koja je bila poznata po tome što je izuzetno oštro napadala Rokfelera i njegov Rokfeler centar za istraživanje raka, u kome se pravi najveći broj hemoterapija u savremenoj medicini, koje po njenom mišljenju više štete nego koriste bolesnima od karcinoma, istakla je da misli da je su glavni krivci za izazivanje tumora paraziti.

-Po mom mišljenju, glavni izazivači raka su određene vrste glista, kao i gljiva, ali i pojedine trihomonade i zato sam ja objavila moj antiparazitni program, sa kojim su se dokazano izlečilo na stotine pacijenata od raznih vrsta tumora -istakla je Klark i opširno pričala o svom programu.

Posebno je interesantno što su se svo troje ovih naučnika i lekara alternativne medicine složili u tome da je petrolej sigurno lek, bez obzira na način na koji on deluje, jer njegova baktericidna i protivglistna svojstva su znale i naše bake koje su tako lečile sa njim razne vrste bolesti koje izazivaju ovi paraziti u ljudskom telu. Posebno su istakli da niti jedan zvanični naučni institu u svetu ne želi da proučava lekovitost petroleja, iako je to mnogo puta predlagano. Doktorka Klark je istakla da je isključivi razlog za odbijanje naučnog proučavanja bilo kakvog alternativnog načina lečenja raka bojazan da će se naći lek koji će uništiti farmaceutsku industriju. Tada je istakla frapantan podatak da je zarada od hemoterapija zbog eksplozije onkoloških oboljenja momentalno najveća zarada na svetu i da je veća i od zarade od nafte, oružja ili droge, što je iznenadilo sve prisutne u amfiteatru. Nakon toga je otvorena veoma žustra debata o hemoterapijama, za koje je doktorka Klark tvrdila da ne spori da one mogu trenutno da ubiju tumor ali da one suštinski rade kontraproces. Umesto da alkalizuju telo jer u alkalnom telu nema karcinoma, hemoterapije kisele organizam i stvaraju uslove za pojavu metastaza nakon određenog vremena, što se gotovo redovno događa.

Mihajlo Petrovič Todik je posebno istakao da kod više desetina hiljada slučajeva, gde je on beležio da se uzimao destilovani petrolej u lečenju, a što podrazumeva i Todikamp i Todiklar,k gde je on osnovna supstanca, nije zabeležen niti jedan slučaj trovanja, što i piše u njegovoj knjizi. Takođe je istakao da je veoma retko i trovanje, ako bi se pio običan petrolej, ali da postoji opasnost da se smola iz njega koncetriše u krvi i izazove krvni ugrušak i da zbog toga preporučuje da se uzima isključivo destilovan petrolej. Međutim, kako je rekao, i da se radi suprotno, to nije sigurna smrtna kazna, što bi želeli da istaknu predstavnici farmaceutskih kompanija. Petrolej im je najveći neprijatelj jer je dokazano najbolji lek, istakao je tad Todik, i to ne samo za karcinom, već i za mnoštvo drugih bolesti, a posebno onih izazvanih bakterijama i raznim upalama. Posbno je među njima istakao ulcerozni kolitis kao lek koji trenutno i trajno leči Todiklark, umesto najčešće doživotnog uzimanja terapije, što rade lekovi farmaceutske industrije.

U knjizi „Lečenje kerozinom Todikampom i Todiklarkom i ostalim ugljenikovim jedinjenjima“ posebno se ističu ne samo karakteristike petroleja i istorijska retrospektiva njegove upotrebe, već i mnogobrojni recepti za pravljenje raznih lekova, uz upotrbu raznih dodataka. Nabrojano je desetine recepata za razne bolesti. Ono što sam saznao od ljudi koji su isprobali te recepte jeste da su gotovo svi izvanredni.

Posebno su istakli lek za artritis koji se pravi od petroleja, domaćeg sapuna, sode bikarbone i suncokretovog ulja. Jedna gospođa iz Novog Sada koja je po zanimanju krojačica i koja je zbog iskrivljenosti prstiju bila onemogućena da radi svoj posao nakon tri meseca lečenja mi je poslala sliku svojih potpuno ispravljenih prstiju i rekla da je recept našla u knjizi Malahova. Naravno, u knjizi se, kao što i sam naziv knjige sugeriše, najviše govori o leku Todikamp i njegovom „starijem bratu“ Todiklarku. Interesantno je da je samo ime leka Todikamp nastalo po prezimenu Mihajla Peetroviča Todika, a Todiklark je spoj njegovog prezimena i prezimena čuvene doktorke Hilde Klark, koja je prva sugerisala da se umesto zelenog oraha ubaci crni orah, koji ima desetostruko jaču koncetraciju juglona, biomaterije za koju je ona tvrdila da odvaja bolesne od zdravih ćelija. Mislim da se njihov sastanak u Budimpešti desio i pre ovog simpozijuma 2002. godine i da su tada i postigli dogovor o zameni zelenog evropskog oraha s južnoameričkim crnim orahom u leku. Ipak, zvanično se vodi da je prvi Todiklark napravio ruski naučnik Genadij Garbuzov početkom 80 tih godina prošlog veka, iako je tu činjenicu upravo u Budimpešti demantovala dr Hilda Klark, ističući da je ona lekovita svojstva crnog oraha, a posebno onog koji raste u Južnoj Americi i popularno se naziva „kišni orah“, znala dve decenije ranije, kao i za lekovitost petroleja. U knjizi se inače upozorava da Todikamp i Todiklark mogu da izazovu smetnje poput glavobolje, gorušice, podrigivanja,vrtoglavice, pospanosti, umora, dijareje, jako retko povraćanja ili čak bolove u nekim delovima organizma. Ali, sve te pojave prolaze veoma brzo, samo nakon nekoliko dana i to se pokazalo kao gotovo sigurno pravilo. U svakom slučaju knjigu treba proučiti pažljivo da pacijenti ne bi pogrešili, a posebno odustali od lečenja. Treba zato pročitati i svih ostalih njegovih dvadesetak knjiga, od kojih se u nekoliko njih govori o lečenju malignih bolesti. Posebno je interesantno što postoji više načina doziranja ovog leka i praktično se svakom pacijentu u knjizi ostavlja mogućnost da sam bira način lečenja. To se u farmaceutskoj industriji ne može ni zamisliti jer u svakom receptu za lek postoji striktna preporuka za doziranje. Takođe se u knjizi može pročitati zašto se ne sme tokom lečenja koristiti alkohol ili izlaziti na sunce.

Farmaceutska industrija je izvršila veliki pritisak da se sakrije istina o Todikampu i Todiklarku, ali u knjizi možete videti da su ova dva leka zvanično u upotrebi u Kazahstanu i Tadžekistanu, a u Rusiji je dobio sertifikat da nije štetan za zdravlje, a ustvari je prećutno priznat kao lek. Visok nivo bezbednosti preparata je krajem prošlog veka potvrđen u labaratoriji toksikologije i ispitivanja sporednog dejstva lekovitih preparata i lekovitog bilja u Moskvi pod oznakom BPOVN 2 i tada je i zvanično potvrđeno da je on najefikasniji u svim navedenim lečenjima nabrojanih bolesti, što je taksitivno nabrojano u knjizi „Lečenje kerozinom Todikampom - Todiklarkom i ostalim ugljenikovim jedinjenjima“. Nabrojano je u njoj i nekoliko čuvenih lekara poput profesora i dečijeg onkologa profesora Fedorova iz Petrrburga, koji je specijalizovan za tumore mozga kod dece i opisan je njihov način lečenja Todiklarkom.

Da nije tako kako piše ruski pisac Nikolaj Nikonov u svom romanu „Čelični vojnici“, Staljinova sluškinja Valentina bi još odmah posle Drugog svetskog rata završila pred streljačkim srtojem ili u najboljem slučaju u gulagu negde u Sibiru jer je, videći da se Josif Visironovič guši od akutne angine i pored terapija penicilinom i drugim lekovima koji mu je prepisao konzilijum najboljih tadašnjih sovjetskih lekara, predložila petrolej kao lek. Objasnila mu je da je nju petrolejom, pročišćenim kroz duvanski papir, od angine izlečila njena baka i Staljin je odmah pristao da ga ona leči na taj način jer se gušio, a užasno se plašio smrti jer su, kao što je u istoriji poznato, svi diktatori bili velike kukavice. Valentina je ponovila postupak svoje bake na svome šefu koji je lek prvo popio na kafenu kašičicu, a potom ispirao njime grlo, da bi mu na kraju služavka natopila gazu kerozinom pročišćenim kroz cigaretni papir i obmotala mu vrat.

Staljinu je već prvo naredno jutro bilo mnogo bolje, a posle par dana se potpuno izlečio. Kada je sve prošlo i dok mu je Valentina spremala sto, Nikonov tvrdi da je strašni Josif rekao svojoj služavki da će je unaprediti u zvanje profesora, a da će sa profesorima koji su ga neuspešno lečili još razmisliti koju kaznu

zaslužuju za neznanje.

Zato nemojte dozvoliti da vas neznanje kazni zašto ste uzeli pogrešan lek. Kada je strašni Staljin umomentu kada mu je svet bio pod nogama smogao snage da uzme destilovani petrolej kao lek, možete i Vi, ako ga ne nađete u apotekama. Imate ga sigurno u prirodi, a u vreme društvenih mreža lakše ga je naći nego ikada.

ALEKSANDAR PAVLOVIĆ

Lečenje petrolejom todikampom i todiklarkom - prikaz knjige Malahova