doktor Janco

Veoma me je zainteresovala činjenica da u Evropi zaista postoji fakultet na kome država obrazuje lekare čije se znanje ne zasniva na „patentima“ farmaceutske industrije koji, treba reći, nisu svi loši i koji su besumnje milionima ljudi spasili zivot (ali i mnogima pogoršali zdravstveno stanje, o čemu bi trebalo pisati poseban tekst). Sećam se da sam s koleginicom koja je radila u mađarskoj redakciji, a koja mi je bila prevodilac , pun znatiželje krenuo na taj put odmah nakon što mi je jedna baka Mila izlečila nogu koju sam nezgodno uganuo, a to je bio moj prvi susret sa tradicionalnom medicinom u životu.

Nakon što je u magazinu „Profil“ 2003. godine izašla reportaža o Fakultetu za tradicionalnu (komparativnu) medicinu u Budimpešti, redakcija je bila gotovo zatrpana pitanjima čitalaca o tradicionalnoj medicini. Milomir Marić ih je preusmerio na mene - i ja sam se našao u problemu. Nisam ništa znao o njoj, sem onoga što sam čuo od profesora u Budimpešti i što sam saznao da takvi univerziteti postoje u nekoliko ruskih gradova , potom u Alma Ati i Ganju u Azerbejdžanu, gde postoji i banja „Naftalan“ gde se ljudi leče petrolejom.

Na Fakultetu u Budimpešti potražio sam profesora Janča i rekao mu koji je razlog mog dolaska, i od tada datira naše prijateljstvo. Naravno, kao svaki lenj novinar tek tada sam mu poneo magazin „Profil“ sa tekstom o fakultetu koji sam čuvao 7 godina ( sve svoje tekstove čuvam). Tada mi je predložio da mi dâ probni Todiklark koji su pravili na fakultetu i da ga majka pije dok za 4 meseca ne bude gotov Todikamp, koji sam zakopao u bašti svoje kuće.

Profesor mi je rekao da je ubeđen da je Todiklark efikasniji jer se, za razliku od Todikampa, u njemu nalazi CRNI ORAH, i to onaj najkvalitetniji, koji su oni baš te godine počeli da uvoze iz Čilea. Objasnio mi je da crni orah ima desetak puta više biomaterije JUGLON od zelenog oraha, a da po tvrdnji dr Hilde Klark po kojoj se lek i zove (kombinacija njenog i Rusa Mihajla Petroviča Todika tvorca Todikampa), juglon razdvaja bolesne od zdravih ćelija. Njenu tezu potvrdio je i dvostruki Nobelovac Lajnus Poling u svom legendarnom govoru u San Dijegu 1990, kada je napao familiju Rokfeler ( možete ga naći na sajtu lista „Kurir“ ako ukucate ŠOKANTNA TRVDNJA ČUVENOG NOBELOVCA GOTOVO SVA ISTRAŽIVANJA O RAKU SU PREVARA) kao najvećeg proizvođača hemioterapija, te je posle toga bio i tužen od strane proizvođača.

Razlika između Todiklarka i Todikampa je samo u tome što se kod prvog u destilovani petrolej potapa južnoamerički crni orah, što ga čini višestruko jačim, a u drugi se stavlja naš zeleni evropski orah. To je dr Hilda Klark ubedila Mihajla Petroviča Todika da uradi zbog desotostruko veće količine biomaterije juglon u crnom orahu, kada su se nakon njenog sudskog proganjanja od strane Rokfelera, kao najvećeg proizvođača lekova za hemioterapiju, osamdesetih našli u Budimpešti. Inače, sastav leka nije tajna, jer se u oba još stavlja mrvljeni propolis i polen u granulama.

-Suština je u tome da se karcinom napada na dva načina ovim lekom – pričao mi je profesor Laslo Jančo u Budimpešti. Jedan je vezivanjem s kiseonikom, jer je petrolej ugljovodonično jedinjenje koje najbrže vezuje kiseonik, i sa druge strane juglonom, koji razdvaja bolesne od zdravih ćelija. Tužno je da niko u farmaceutskoj industriji nije pokušao da za, evo, gotovo jedan vek, napravi lek za rak na osnovu istraživanja nobelovca Ota Hajnriha Varburga. On je još 1931. godine dobio Nobelovu nagradu za otkrivanje uzroka raka u svojoj knjizi „Metabolizam tumora“, koju je inače sve do kraja svog života 1970. dopunjavao. On je prvi ustanovio da rak nije ništa drugo nego nedostatak kiseonika u čelijama. Ako nije bio u pravu, zašto mu nisu oduzeli Nobelovu nagradu? Da ne pričam o drugim lekarima koji su svojom glavom razmišljali o raku, a ne samo radili po protokolu koji im je prepisivala Svetska zdravstvena organizacija – kaže Jančo.

Čuveni dr Rudolf Brojs , tvorac Brojsove terapije, 16 puta podneo je zvanični zahtev da se obrati Austrijskom parlamentu sa oko 400 dokumentovanih izlečenja raznih vrsta raka nakon 10 godina od uzimanja Brojsove terapije. Umesto da mu to dozvole, on je doživeo neviđena šikaniranja i sudske progone, a sva njegova istraživanja zasnivala su se na tvrdnjama Nobelovca Varburga. Slično je o raku govorio i dr Ričard Šulc u svojoj knjizi „Lečenje neizlečivih bolesti“, kao i Ernst Ginter koji je bio biolog i dr Rudolf Štajner koji je bio pokretač biodinamičke poljoprivrede i čije je mnoge teze koristio Nobelovac Varburg.

Osnovna njihova ideja je da se obezbeđuje hrana visoke biološke vrednosti, a to je bez ikakve sumnje sveža hrana u kojoj su sačuvani enzimi koji su katalizatori i bez kojih život ne bi bio moguć, pošto su reakcije koje se odvijaju u ćelijama previše spore, a enzimi je ubrzavaju nekoliko miliona puta i omogućavaju život.

Ljudsko telo umire na 42 stepena Celzijusa kada se uništavaju i enzimi. SVAKA KUVANA ILI PRŽENA HRANA UNIŠTAVA ENZIME. Kvar, genetička mutacija jednog jedinog enzima može da bude uzrok teških genetičkih mutacija, među kojima je i rak. Znači, kada enzimi besprekorno funkcionišu, rak ne može da nastane. Drugim rečima, sveža ishrana sprečava rak, kao i još niz oboljenja, a sad postoje različite teorije da li je potrebna 100 odsto ili je dovoljno npr 70 odsto, koliko je tvrdio Varburg i još neki naučnici. Uglavnom, zabeleženi su slučajevi da su vegeterijanci dobili rak , istina retki , ali samo oni koji su jeli kuvano povrće. Kod onih koji su jeli isključivo sveže, rak nije zabeležen, što je dokazao Ernst Ginter na 5.000 ljudi, starijih od 65 godina, koji su imali predispozicije za rak, ali su prešli na sirovu ishranu i ostali su zdravi. Prema njegovom istraživanju, kod druge grupe ispitanika od 5.000 ljudi s istim predispozicijama koji su nastavili da se hrane uobičajeno, njih 320 je u roku od 5 godina dobilo rak , odnosno 6,4 odsto. DAKLE, SVEŽA HRANA STVARA BAZNI ORGANIZAM, A U BAZNOM ORGANIZMU NEMA RAKA – zaključio je profesor Jančo.